Проглашењу пандемије вирусом инфлуенце А (тип H1N1), од стране Светске здравствене организације 11. јуна 2009. године, предходила је „планетарна хистерија“ која је имала своје исходиште и упориште, између осталог, и у неким објективним околностима. Наиме, претходна епидемија вирусом avian influence H5N1 (“птичији грип“) донела је многобројне компликације и клинички се презентовала као мултисистемска болест са смртношчу код око 60% болесника. Први епидемиолошко-клинички извештаји о H1N1 вирусној инфекцији у Мексику указивали су, такође, на високу смртност. Радило се о „новом“ вирусу са којим наш имунски (одбрамбени) систем није имао искуства, са очекиваном и реалном претпоставком о могућем рапидном ширењу инфекције са свим могућим последицама: медицинским (компликације, смртност), економским, социјалним, етичким, итд.

Мудрост, искуство и знање увек налажу опрез када су у питању вируси. Током пандемије могуће су мутације вируса и прерасподела генетичког материјала са другим вирусима, животињског или хуманог порекла, што може резултирати тежим клиничким током болести и већом смртношћу. Здравствени систем, па и цело друштво, морају бити спремни и за тај могући сценарио. Међутим, кључни медицински и искуствени став је да је ток пандемије грипа увек непредвидив. Истичем чињеницу да се прва пандемија, валидно документована, десила 1580. године, и да је од тада описана 31 пандемија што је сасвим довољно за стицање респектибилног знања о непредвидивости „нових“ вирусних инфекција.

У субјективне факторе, који су довели до „планетарне хистерије“ укључујем широко присутно незнање о биолошким могућностима, разноврсности и значају/упливу вируса на наш целокупан живот, али не искључујем могућност и утицаја фармацеутских кућа, медија, неформалних група који из различитих интереса и побуда формирају јавно мишљење и понашање већине становништва. Широко доступна могућност коришћења интернета донела је, поред евидентних користи у сфери информисаности и едукације, и могућност пласирања дезинформација и полуистина о H1N1 пандемији и ефикасности/безбедности вакцине против грипа. Први пут у историји хумане медицине суочили смо се, као организован здравствени систем, са „непријатељем“ кога је тешко победити: антивакцинални покрет који се користио свим могућим средствима. И морамо признати, тај рат смо изгубили и поред чињенице да је вакцина једно од највећих, ако не и највеће откриће у целокупној историји хумане медицине.

Уколико се ослободимо свих парамедицинских и дневно-политичких утицаја, проглашење епидемије H1N1 вирусне инфекције у нашој земљи било је стручно оправдано, као и наложене ванредне мере за њено сузбијање од стране Посебне радне групе Министарства здравља. И поред предузетих мера, умрла је, колико је мени познато, 161 особа (пет пута више него током епидемије вариоле!). Радило се претежно о младим особама, са тешком упалом плућа и инсуфицијенцијом дисања, што нисмо виђали током епидемија сезонског грипа. Све те особе биле би живе, па и 10 трудница, да су вакцинисане против грипа. Потпуно је неприхватљиво и несхватљиво да су људи умирали, а да је вакцина била доступна, бесплатна, са изутено добрим безбедносним профилом. У Републици Србији није регистрована ниједна озбиљна нежељена реакција након имунизације и поред интезивног истраживања сваке пријављене сумње. Ситуација је била, али не само у нашој земљи, потпуно ирационална, апсурдна, а са моралне (етичке) стране потпуно неприхватљива. Лично сматрам, да постоји, у најмању руку, морална одговорност свих јавних личности (лекара, политичара, новинара...) који су путем јавних медија заговарали одбијање вакцинације. Са друге стране, свако од нас јесте одговоран за своје здравље, али и за здравље људи у својој околини; нпр. инфекција H1N1 може код нас протећи без компликација, али код друге особе, којој смо пренели ту инфекцију, она може бити фатална. И то смо виђали код најближих сродника.

Истине ради, током пандемије H1N1 вирусне инфекције, уочени су недостаци у области координације активности, у раду мултисекторских тела здравственог система Србије, у области промоције имунизације и у области комуникације са јавношћу. Чињеница да многи здравствени радници нису промовисали имунизацију, као најефикаснију, најједноставнију, најсигурнију и најекономичнију меру у превенцији и сузбијању инфекција, већ су чак и демотивисали грађане спроводећи негативну кампању, захтева посебну расправу у секцијама Српског лекарског друштва и Лекарској комори Србије. Посебну забуну, са погрешним информацијама, чинили су поједини медији ангажујући лекаре који нису стручно компентентни за ову област хумане медицине. Требало је више истицати примере земаља са високим стандардом живљења, социјалне бриге, поверења у органе власти и добро организованим здравственим системом; нпр. Шведске где је вакцинисано 70% популације, или у Финској 30%. Експлицитно негативан став пољске министарке здравља тешко је коментарисати без веродостојних података о морбидитету и морталитету у дотичној земљи током пандемије.

И наше искуство из пандемије указује да иза кампање не треба да стоје личности из сфере политике, већ здравствени радници, здравствени систем и, посебно, Институт за јавно здравље Србије.

Нико није сагледао ни економску страну пандемије, која јесте валидна за свако здраворазумско друштво. Лечење једног болесника у једници интезивне неге износило је преко 300.000 динара, а у општој нези 30-35.000 динара. Број кућно лечених и износ трошкова (антивирусна терапија, антибиотици, итд) тешко је и претпоставити. Одсуствовање са посла, куповина неспецифичних мера заштите, итд. додатно повећавају трошкове који, сигуран сам, за неколико пута премашују трошкове комплетне вакцинације.

И ова епидемија учврстила је моје убеђење о значају и неопходности бржег развоја Института за вирусологију, вакцине и серуме „Торлак“, као круцијалне установе у дијагностици и превенцији инфективних болести. Не треба бити посебно мудар, па закључити да се ради о здравственој установи од националног значаја.

Набавка и куповина вакцине против грипа нема никакве везе са здравственим радницима, већ је класичан пример могуће корупције у систему јавних набавки у којима учествују, између осталог, и државни чиновници. Међутим, не желим да елиминишем право на невиност до доношења правичне и недвосмислене одлуке суда. Као грађанину, сметају ми пропратне манифестације силе, набеђене непогрешивости надлежних органа, вишемесечни боравци оптужених у истражном затвору, као и искључиво и навијачко писање дела штампе у готово свим досадашњим, многобројним и вишезначним аферама у нашем друштву, па и по питању куповине вакцина. Искрено се плашим, да се на овај начин припремају грађани на једину могућу одлуку, а са друге стране, врши притисак на судство да оправда таква очекивања. Присталица сам обазривости, критичности, вишестране и вишеструке провере свих наведених „чињеница“. Чињеница је да је ова афера, која искључиво припада сфери јавних набавки, нанела огромну штету здравственом систему Србије и програму имунизације.

У Београду,
06. маја 2012. године

Проф.др Драган Делић
Председник Здравственог савета Србије

"Corruptio optimi pessima" (лат.изрека): Кад се добар човек поквари, постаје најгори.

Живимо и радимо у времену које нама, здравственим радницима, није, у најмању руку, наклоњено (еуфемизам!). Живимо и радимо у времену у коме свако и свашта може да напише и каже о здравственим радницима, од полуистина до бласфемије, без трунке зазора и личне одговорности. Живимо и радимо у времену у коме су поједини лекари заборавили на основне поруке Хипократове заклетве, Кодекс професионалне етике ЛКС и суштину наше професије. Живимо и радимо у времену у коме је систем вредности, моралних норми, етичких принципа и жртвовања за друге постало анахронизам, раритет и необичност. Како у овим, и оваквим временима, остати човек и лекар, доследан и некорумпиран? Како истрпети, а притом остати миран и достојанствен, сву бујицу фронталног, искључивог и уопштеног напада на све здравствене раднике: „галопирајућа корупција у здравству“, „признање Владе РС да је здравство најкорумпиранији сектор“, „експлозија корупције у здравству“, “здравствена мафија“, „катастрофални криминал“, итд.

Један вансеријски лекар, интелектуална и морална громада српског здравства, иначе директор познате клинике, посаветовао је лекаре да у ординацији имају увек и млађег лекара и да раде са полуотвореним вратима ординације. Када сам га упитао „зашто?“, добио сам одговор који ме је уплашио: „данас свако може да уђе у ординацију са новцем у коверти, остави је, а после њега знаш ко долази“. Куда ми то идемо? Да ли је прича о 30 сребрњака, прича за сва времена?

Узимам себи за право, без тапије на апсолутну истину, објективност и непогрешивост, да изнесем своје личне ставове који имају своје утемељење у 30-тогодишњем искуству и раду у здравственом систему Србије:

Апсолутно тврдим, да је већина здравствених радника, у вишедеценијским немогућим условима, савесно, одговорно и стручно обављала свој посао. Њихова трпељивост, па и жртвовање, нису последица њихове наивности и неинформисаности, већ производ чврстог убеђења и алтруизма.

Бојим се да су, данас, здравствени радници постали дежурни кривци и глинени голубови за скретање пажње са озбиљнијих друштвено-економско-политичких проблема, евидентних фрустрација и изражавања незадовољстава (обичних) људи. Здравствени систем је постао сигурносни вентил за претећи економски и социјални бунт. При томе, свакоме је јасно да здравствене раднике нема ко да заштити, а индивидуална одбрана је Сизифов посао јер су здравствени радници постали „лоши момци“ (у новинама можете прочитати термине и етикете: „убице“, „лопови“, „тровачи“, “сарадници наркомафије“, итд.).

Корупција (поткупљивање, подмићивање, поквареност, кривотворење), наравно, постоји и у здравственом систему Србије, али је тешко дефинисати њен обим, дубину и раширеност. Међутим, макар била и симболична (највероватније није), она разара и растаче суштину/бит наше свете професије. Она јесте реалан проблем, ни мање ни више него у другим системима, али због значаја здравственог система, и не само због тога, она је заступљенија и наглашенија у свим средствима масовне комуникације.

Корупција није болест, она је само симптом (знак, обележје) једног неуређеног и болесног друштва. Упоредио бих то са повишеном температуром код озбиљних инфективних болести, или болом у трбуху код озбиљних хируршких обољења. Симптоми се, по правилу, лако препознају и уклањају, што увек не важи за основну болест. Желим да нагласим да корупција има увек своје исходиште/извориште/упориште и оно се, по правилу, налази у сфери урушене економије и непоштовања економских законитости и права. Није савремено и упутно наводити Карла Маркса, али и данас прихватам његов став: „начин производње материјалног живота условљава друштвени, политички и духовни процес живота уопште. Не одређује свест људи њихово биће, већ обрнуто, њихово друштвено биће одређује њихову свест“.

Уколико прихватимо да је корупција (мито) свакодневница у нашем здравственом систему, поставља се питање како њу искоренити или минимализовати ако се она ствара и генерише у неким другим областима. Како оздравити/излечити здравствени систем без коренитих и квалитетних промена у економији, праву, политици и у неким другим вредностним системима? Како све то променити ако се ми, као појединци, не променимо?

Палијативно лечење које отклања привидно само спољашње знаке болести, а не саму болест и њен узрок, чему су лекари вични, је могуће и, нажалост, једино реално и оствариво у овом и оваквом времену. Размотримо само неке, мање-више, реалне могућности.

Искрено верујем да је најбоља заштита од корупције у здравству, правилно и објективно вредновање рада и резултата рада сваког запосленог. Да ли је јерес ако устврдим да врхунски кардио или неурохирург треба да има плату као пилот ЈАТ-а, или да сестра у интезивној нези има бар плату службенице у Народној банци Србије? Да ли је прихватљиво да лекар примарне здравствене заштите има плату као возач у ГСП-у, уз сво поштовање и те професије? Да ли је прихватљиво да лекар-специјалиста, примаријус, са вишедеценијским искуством има мању плату од машинбравара у нпр. Костолцу, Лазаревцу, итд., уз сво поштовање и ове професије. Да ли било где у свету постоји сличан систем вредновања рада здравствених радника?

Уколико се успостави прави систем вредновања и награђивања, допунски рад здравствених радника треба да буде само музејска поставка једног несрећног времена и погрешног решења. Увођењем двосменског рада на секундарном и терцијарном нивоу здравствене заштите, тамо где је то могуће и оправдано, смањиле би се листе чекања и елиминисала могућност корупције. Поред тога, запослили би најбоље младе лекаре који се сада спремају за одлазак у иностранство. Последњих година, одговорно тврдим, губимо изузетно надарене генерације младих лекара, свестрано образованих, полиглота, амбициозних, информатички писмених, и то је велика трагедија Србије.

Искрено верујем да лекаре треба искључити из свих процеса одлучивања везаних за финансије. Наш је задатак да донесемо и усвојимо доктринарне ставове у дијагностици и лечењу, предложимо савремену организацију посла или увођење нових технологија, али у тендерским и другим комисијама треба да седе и раде неке друге професије, нрп. правници, економисти, инжењери, архитекте.

Директори здравствених установа, а поготово чланови Управних одбора, морају да преузму већу одговорност у доношењу развојних планова, организацији посла и контроли извршења постављених задатака, као и да поведу рачуна о могућим појавама и актерима корупције. Појединачна и колективна одговорност, за све неправилности, мора да постане пракса и метод рада. Полазна основа за ове и овакве промене је укидање партијског кадрирања при избору директора и чланова Управних одбора.

И на крају, законску одговорност морају да понесу и они који нуде мито, ма шта стајало иза те понуде: захвалност, убеђење или заблуда да је то неопходно и уобичајено, погрешне и злонамерне информације, погрешно тумачење чекања за операцију, провокација, тестирање, итд. Једноставно, давање и узимање новца је неприхватљиво и кажњиво дело! У свему томе, са правом очекујем да полиција и правни систем имају исти однос према свим актерима у овом нечасном послу. Приче да је неким лекарима-професорима прогледано кроз прсте, а оне круже у лекарским круговима, не доприносе стварању атмосфере правде, једнакости, неприхватљивости и неисплативости узимања мита, односно учествовања у корупцији.

Све ове мере захтевају и болне промене у економији, политици, систему вредности, култури, здравственом систему....Међутим, conditio sine qua non за суштинске промене је промена нас самих, што је објективно најтежи и футуристички циљ. Са друге стране, маштам о дану када ће партије на власти, потпуно свесно и са чврстим убеђењем, донети болне и непопуларне, али једино исправне, продуктивне и далековиде одлуке, што ће највероватније резултирати губитком њихове власти на наредним изборима, али створити све предуслове за испуњење свих критеријума за улазак наше земље у заједницу организованих, богатих, социјално уређених и здраворазумских држава Европе. Утопија или реална будућност, процените сами.

Проф.др Драган Делић
Председник Здравственог савета Србије