Датум:
-------------------
03.11.2024.

ДА ЛИ УЧИМО НА ПРИЧАМА КОЈЕ СЕ ПОНАВЉАЈУ?

Проглашењу пандемије вирусом инфлуенце А (тип H1N1), од стране Светске здравствене организације 11. јуна 2009. године, предходила је „планетарна хистерија“ која је имала своје исходиште и упориште, између осталог, и у неким објективним околностима. Наиме, претходна епидемија вирусом avian influence H5N1 (“птичији грип“) донела је многобројне компликације и клинички се презентовала као мултисистемска болест са смртношчу код око 60% болесника. Први епидемиолошко-клинички извештаји о H1N1 вирусној инфекцији у Мексику указивали су, такође, на високу смртност. Радило се о „новом“ вирусу са којим наш имунски (одбрамбени) систем није имао искуства, са очекиваном и реалном претпоставком о могућем рапидном ширењу инфекције са свим могућим последицама: медицинским (компликације, смртност), економским, социјалним, етичким, итд.

Мудрост, искуство и знање увек налажу опрез када су у питању вируси. Током пандемије могуће су мутације вируса и прерасподела генетичког материјала са другим вирусима, животињског или хуманог порекла, што може резултирати тежим клиничким током болести и већом смртношћу. Здравствени систем, па и цело друштво, морају бити спремни и за тај могући сценарио. Међутим, кључни медицински и искуствени став је да је ток пандемије грипа увек непредвидив. Истичем чињеницу да се прва пандемија, валидно документована, десила 1580. године, и да је од тада описана 31 пандемија што је сасвим довољно за стицање респектибилног знања о непредвидивости „нових“ вирусних инфекција.

У субјективне факторе, који су довели до „планетарне хистерије“ укључујем широко присутно незнање о биолошким могућностима, разноврсности и значају/упливу вируса на наш целокупан живот, али не искључујем могућност и утицаја фармацеутских кућа, медија, неформалних група који из различитих интереса и побуда формирају јавно мишљење и понашање већине становништва. Широко доступна могућност коришћења интернета донела је, поред евидентних користи у сфери информисаности и едукације, и могућност пласирања дезинформација и полуистина о H1N1 пандемији и ефикасности/безбедности вакцине против грипа. Први пут у историји хумане медицине суочили смо се, као организован здравствени систем, са „непријатељем“ кога је тешко победити: антивакцинални покрет који се користио свим могућим средствима. И морамо признати, тај рат смо изгубили и поред чињенице да је вакцина једно од највећих, ако не и највеће откриће у целокупној историји хумане медицине.

Уколико се ослободимо свих парамедицинских и дневно-политичких утицаја, проглашење епидемије H1N1 вирусне инфекције у нашој земљи било је стручно оправдано, као и наложене ванредне мере за њено сузбијање од стране Посебне радне групе Министарства здравља. И поред предузетих мера, умрла је, колико је мени познато, 161 особа (пет пута више него током епидемије вариоле!). Радило се претежно о младим особама, са тешком упалом плућа и инсуфицијенцијом дисања, што нисмо виђали током епидемија сезонског грипа. Све те особе биле би живе, па и 10 трудница, да су вакцинисане против грипа. Потпуно је неприхватљиво и несхватљиво да су људи умирали, а да је вакцина била доступна, бесплатна, са изутено добрим безбедносним профилом. У Републици Србији није регистрована ниједна озбиљна нежељена реакција након имунизације и поред интезивног истраживања сваке пријављене сумње. Ситуација је била, али не само у нашој земљи, потпуно ирационална, апсурдна, а са моралне (етичке) стране потпуно неприхватљива. Лично сматрам, да постоји, у најмању руку, морална одговорност свих јавних личности (лекара, политичара, новинара...) који су путем јавних медија заговарали одбијање вакцинације. Са друге стране, свако од нас јесте одговоран за своје здравље, али и за здравље људи у својој околини; нпр. инфекција H1N1 може код нас протећи без компликација, али код друге особе, којој смо пренели ту инфекцију, она може бити фатална. И то смо виђали код најближих сродника.

Истине ради, током пандемије H1N1 вирусне инфекције, уочени су недостаци у области координације активности, у раду мултисекторских тела здравственог система Србије, у области промоције имунизације и у области комуникације са јавношћу. Чињеница да многи здравствени радници нису промовисали имунизацију, као најефикаснију, најједноставнију, најсигурнију и најекономичнију меру у превенцији и сузбијању инфекција, већ су чак и демотивисали грађане спроводећи негативну кампању, захтева посебну расправу у секцијама Српског лекарског друштва и Лекарској комори Србије. Посебну забуну, са погрешним информацијама, чинили су поједини медији ангажујући лекаре који нису стручно компентентни за ову област хумане медицине. Требало је више истицати примере земаља са високим стандардом живљења, социјалне бриге, поверења у органе власти и добро организованим здравственим системом; нпр. Шведске где је вакцинисано 70% популације, или у Финској 30%. Експлицитно негативан став пољске министарке здравља тешко је коментарисати без веродостојних података о морбидитету и морталитету у дотичној земљи током пандемије.

И наше искуство из пандемије указује да иза кампање не треба да стоје личности из сфере политике, већ здравствени радници, здравствени систем и, посебно, Институт за јавно здравље Србије.

Нико није сагледао ни економску страну пандемије, која јесте валидна за свако здраворазумско друштво. Лечење једног болесника у једници интезивне неге износило је преко 300.000 динара, а у општој нези 30-35.000 динара. Број кућно лечених и износ трошкова (антивирусна терапија, антибиотици, итд) тешко је и претпоставити. Одсуствовање са посла, куповина неспецифичних мера заштите, итд. додатно повећавају трошкове који, сигуран сам, за неколико пута премашују трошкове комплетне вакцинације.

И ова епидемија учврстила је моје убеђење о значају и неопходности бржег развоја Института за вирусологију, вакцине и серуме „Торлак“, као круцијалне установе у дијагностици и превенцији инфективних болести. Не треба бити посебно мудар, па закључити да се ради о здравственој установи од националног значаја.

Набавка и куповина вакцине против грипа нема никакве везе са здравственим радницима, већ је класичан пример могуће корупције у систему јавних набавки у којима учествују, између осталог, и државни чиновници. Међутим, не желим да елиминишем право на невиност до доношења правичне и недвосмислене одлуке суда. Као грађанину, сметају ми пропратне манифестације силе, набеђене непогрешивости надлежних органа, вишемесечни боравци оптужених у истражном затвору, као и искључиво и навијачко писање дела штампе у готово свим досадашњим, многобројним и вишезначним аферама у нашем друштву, па и по питању куповине вакцина. Искрено се плашим, да се на овај начин припремају грађани на једину могућу одлуку, а са друге стране, врши притисак на судство да оправда таква очекивања. Присталица сам обазривости, критичности, вишестране и вишеструке провере свих наведених „чињеница“. Чињеница је да је ова афера, која искључиво припада сфери јавних набавки, нанела огромну штету здравственом систему Србије и програму имунизације.

 

 

У Београду,
06. маја 2012. године

 

 

Проф.др Драган Делић
Председник Здравственог савета Србије










КОРУПЦИЈА У ЗДРАВСТВЕНОМ СИСТЕМУ СРБИЈЕ: СИМПТОМ ИЛИ БОЛЕСТ?

"Corruptio optimi pessima" (лат.изрека): Кад се добар човек поквари, постаје најгори.

 

Живимо и радимо у времену које нама, здравственим радницима, није, у најмању руку, наклоњено (еуфемизам!). Живимо и радимо у времену у коме свако и свашта може да напише и каже о здравственим радницима, од полуистина до бласфемије, без трунке зазора и личне одговорности. Живимо и радимо у времену у коме су поједини лекари заборавили на основне поруке Хипократове заклетве, Кодекс професионалне етике ЛКС и суштину наше професије. Живимо и радимо у времену у коме је систем вредности, моралних норми, етичких принципа и жртвовања за друге постало анахронизам, раритет и необичност. Како у овим, и оваквим временима, остати човек и лекар, доследан и некорумпиран? Како истрпети, а притом остати миран и достојанствен, сву бујицу фронталног, искључивог и уопштеног напада на све здравствене раднике: „галопирајућа корупција у здравству“, „признање Владе РС да је здравство најкорумпиранији сектор“, „експлозија корупције у здравству“, “здравствена мафија“, „катастрофални криминал“, итд.

Један вансеријски лекар, интелектуална и морална громада српског здравства, иначе директор познате клинике, посаветовао је лекаре да у ординацији имају увек и млађег лекара и да раде са полуотвореним вратима ординације. Када сам га упитао „зашто?“, добио сам одговор који ме је уплашио: „данас свако може да уђе у ординацију са новцем у коверти, остави је, а после њега знаш ко долази“. Куда ми то идемо? Да ли је прича о 30 сребрњака, прича за сва времена?

Узимам себи за право, без тапије на апсолутну истину, објективност и непогрешивост, да изнесем своје личне ставове који имају своје утемељење у 30-тогодишњем искуству и раду у здравственом систему Србије:

Апсолутно тврдим, да је већина здравствених радника, у вишедеценијским немогућим условима, савесно, одговорно и стручно обављала свој посао. Њихова трпељивост, па и жртвовање, нису последица њихове наивности и неинформисаности, већ производ чврстог убеђења и алтруизма.

Бојим се да су, данас, здравствени радници постали дежурни кривци и глинени голубови за скретање пажње са озбиљнијих друштвено-економско-политичких проблема, евидентних фрустрација и изражавања незадовољстава (обичних) људи. Здравствени систем је постао сигурносни вентил за претећи економски и социјални бунт. При томе, свакоме је јасно да здравствене раднике нема ко да заштити, а индивидуална одбрана је Сизифов посао јер су здравствени радници постали „лоши момци“ (у новинама можете прочитати термине и етикете: „убице“, „лопови“, „тровачи“, “сарадници наркомафије“, итд.).

Корупција (поткупљивање, подмићивање, поквареност, кривотворење), наравно, постоји и у здравственом систему Србије, али је тешко дефинисати њен обим, дубину и раширеност. Међутим, макар била и симболична (највероватније није), она разара и растаче суштину/бит наше свете професије. Она јесте реалан проблем, ни мање ни више него у другим системима, али због значаја здравственог система, и не само због тога, она је заступљенија и наглашенија у свим средствима масовне комуникације.

Корупција није болест, она је само симптом (знак, обележје) једног неуређеног и болесног друштва. Упоредио бих то са повишеном температуром код озбиљних инфективних болести, или болом у трбуху код озбиљних хируршких обољења. Симптоми се, по правилу, лако препознају и уклањају, што увек не важи за основну болест. Желим да нагласим да корупција има увек своје исходиште/извориште/упориште и оно се, по правилу, налази у сфери урушене економије и непоштовања економских законитости и права. Није савремено и упутно наводити Карла Маркса, али и данас прихватам његов став: „начин производње материјалног живота условљава друштвени, политички и духовни процес живота уопште. Не одређује свест људи њихово биће, већ обрнуто, њихово друштвено биће одређује њихову свест“.

Уколико прихватимо да је корупција (мито) свакодневница у нашем здравственом систему, поставља се питање како њу искоренити или минимализовати ако се она ствара и генерише у неким другим областима. Како оздравити/излечити здравствени систем без коренитих и квалитетних промена у економији, праву, политици и у неким другим вредностним системима? Како све то променити ако се ми, као појединци, не променимо?

Палијативно лечење које отклања привидно само спољашње знаке болести, а не саму болест и њен узрок, чему су лекари вични, је могуће и, нажалост, једино реално и оствариво у овом и оваквом времену. Размотримо само неке, мање-више, реалне могућности.

Искрено верујем да је најбоља заштита од корупције у здравству, правилно и објективно вредновање рада и резултата рада сваког запосленог. Да ли је јерес ако устврдим да врхунски кардио или неурохирург треба да има плату као пилот ЈАТ-а, или да сестра у интезивној нези има бар плату службенице у Народној банци Србије? Да ли је прихватљиво да лекар примарне здравствене заштите има плату као возач у ГСП-у, уз сво поштовање и те професије? Да ли је прихватљиво да лекар-специјалиста, примаријус, са вишедеценијским искуством има мању плату од машинбравара у нпр. Костолцу, Лазаревцу, итд., уз сво поштовање и ове професије. Да ли било где у свету постоји сличан систем вредновања рада здравствених радника?

Уколико се успостави прави систем вредновања и награђивања, допунски рад здравствених радника треба да буде само музејска поставка једног несрећног времена и погрешног решења. Увођењем двосменског рада на секундарном и терцијарном нивоу здравствене заштите, тамо где је то могуће и оправдано, смањиле би се листе чекања и елиминисала могућност корупције. Поред тога, запослили би најбоље младе лекаре који се сада спремају за одлазак у иностранство. Последњих година, одговорно тврдим, губимо изузетно надарене генерације младих лекара, свестрано образованих, полиглота, амбициозних, информатички писмених, и то је велика трагедија Србије.

Искрено верујем да лекаре треба искључити из свих процеса одлучивања везаних за финансије. Наш је задатак да донесемо и усвојимо доктринарне ставове у дијагностици и лечењу, предложимо савремену организацију посла или увођење нових технологија, али у тендерским и другим комисијама треба да седе и раде неке друге професије, нрп. правници, економисти, инжењери, архитекте.

Директори здравствених установа, а поготово чланови Управних одбора, морају да преузму већу одговорност у доношењу развојних планова, организацији посла и контроли извршења постављених задатака, као и да поведу рачуна о могућим појавама и актерима корупције. Појединачна и колективна одговорност, за све неправилности, мора да постане пракса и метод рада. Полазна основа за ове и овакве промене је укидање партијског кадрирања при избору директора и чланова Управних одбора.

И на крају, законску одговорност морају да понесу и они који нуде мито, ма шта стајало иза те понуде: захвалност, убеђење или заблуда да је то неопходно и уобичајено, погрешне и злонамерне информације, погрешно тумачење чекања за операцију, провокација, тестирање, итд. Једноставно, давање и узимање новца је неприхватљиво и кажњиво дело! У свему томе, са правом очекујем да полиција и правни систем имају исти однос према свим актерима у овом нечасном послу. Приче да је неким лекарима-професорима прогледано кроз прсте, а оне круже у лекарским круговима, не доприносе стварању атмосфере правде, једнакости, неприхватљивости и неисплативости узимања мита, односно учествовања у корупцији.

Све ове мере захтевају и болне промене у економији, политици, систему вредности, култури, здравственом систему....Међутим, conditio sine qua non за суштинске промене је промена нас самих, што је објективно најтежи и футуристички циљ. Са друге стране, маштам о дану када ће партије на власти, потпуно свесно и са чврстим убеђењем, донети болне и непопуларне, али једино исправне, продуктивне и далековиде одлуке, што ће највероватније резултирати губитком њихове власти на наредним изборима, али створити све предуслове за испуњење свих критеријума за улазак наше земље у заједницу организованих, богатих, социјално уређених и здраворазумских држава Европе. Утопија или реална будућност, процените сами.

 

 

Проф.др Драган Делић
Председник Здравственог савета Србије










ЕКОНОМ, ЕКОНОМИЈА, ЕКОНОМЕТРИЈА И ЕКОНОМИЧНОСТ У ЗДРАВСТВЕНОМ СИСТЕМУ СРБИЈЕ : САН, ЗАБЛУДА, РЕАЛНОСТ  И/ИЛИ  НЕМИНОВНОСТ ?

Пишући ове редове као лекар-клиничар са оскудним, у сваком случају, недовољним познавањем, мање-више, егзактне науке као што је економија, узимам себи за право да, ипак, изнесем експлицитан став да у  здравственом систему Србије готово да нема ни  Е од економије.

Економски волунтаризам и евидентна хипокризија која се огледа у несразмери  између прокламованих права и економске моћи земље, доводе у (жељену) заблуду осигуранике, а здравствене раднике претвара у дежурне кривце. При томе, мени као натуршчику у свету економије,  потпуно су јасне и прихватљиве три опште познате  чињенице:

1) у потпуности финансиран систем здравствене заштите, бесплатан за све грађане, није реалан у економском смислу,

2) економске законитости, поред социјалне компонете и неких  других фактора, морају бити у основи функционисања здравственог система. Социјалну политику утемељује и спроводи добро организована, економски  стабилна и здраворазумска држава, а не здравствени систем, и  

3) свуда у свету здравствени систем је веома скуп из више разолога: високообразовани  кадар који ради у њему, софистицирана и, често неопходна, комплементарна  дијагностика, нови и скупи терапијски протоколи, итд. Једноставно, јефтини здравствени  систем не постоји.  Оно што неоспорно постоји, као два  антипода, су добар и лош здравствени  систем са  многобројним варијантама између ова два екстрема.

Како здравствени систем, па и здравствено осигурање, функционишу и опстају  деценијама у земљи Србији? Да ли ту постоји нека закономерност и предвидљивост ?

Прво и основно, квантитет, а још мање квалитет рада здравственог система, нису у позитивној корелацији са начином и обимом финансирања.  На обим нашег рада, пре свега, утичу болесници и њихова спремност (свест, спознаја) да је неопходно (пожељно) отићи до лекара, а финансијски прилив у здравствене установе  од финансијске моћи државе, односно њене процене/одлуке  која и колика финанијска средства може/жели  одвојити  за функционисање здравственог система. При  томе, увек се истиче  значај  одрживости  финансирања као једине и искључиве константе у здравственом осигурања.

Да ли је финасирање у служби пуког преживљавања, или је, пре свега, у служби квалитетног, свеообухватног и развојног здравственог система? Одговор се сам немеће.

Још веће и значајније непознавање суштине здравственог система се огледа у његовом  позиционирању у  сфери  потрошње, да се финансира из буџета, да њиме управљају осигураници и да Републички завод за здравствено осигурање  обезбеђује средства (Закон о здравственом осигурању, члан 212, тачка 3). Поједностављено сагледавање суштине проблема и функционисања система, огледа се и  у члану 222, тачка 2. где стоји да чланови Управног одбора  Републичког завода заступају интересе осигураника. Нигде није  записано ко заступа интересе целокупног здравственог система  и здравствених радника који својим  радом обезбедјују финансијска средства за рад Завода, па и Управног одбора.

Шире гледано, добар и ефикасан здравствени систем је предуслов /полазна основа за добро и ефикасно функционисање свих осталих система у добро организованом и напредном друштву.

Уже гледано, здравствени систем по суштини, организацији, реализацији и ефектима припада услужној делатности. Здравствени радници пружају високософистициране услуге које имају своје име и презиме, као и своју цену. У ту цену, која је често нереално ниска, улази и наше знање, континуирана едукација, сложеност посла, време, одговорност, физички напор,...па зашто не, и стрес. Према томе, здравствени радници својим радом обезбеђују финансијска средства, односно њима припадају финансијска средства на основу уложеног рада, баш као што се, да поједноставим проблем, пекарима плаћа хлеб или превозницима карта. Законом ове државе, ова финансијска средства бивају отуђена и затим делимично враћена одлукама органа које чине осигураници. Овакав систем, објективно, доводи здравствене раднике у инфериоран/зависан положај. Овакав систем, без економске логике, између  осталог, омогућује да  држава за 2011. годину намени, за  1 200 000 неосигураних лица, по 520 динара (!?). Планирано је да ће годишње уплате 3.5  милиона осигураника омогућити  прилив/потрошњу  око 30 000 динара по становнику. У ЕУ је просек око 1 500 евра по становнику. Да ли су они расипници или су лоше организовали свој здравствени систем?

Да ли ми поштујемо и уважавамо економске критеријуме или је здравствени систем вишедеценијски економски/социјални  вентил  ове државе?
Да ли држава, у наше име и без наше сагласности, може да отпише огромне ненаплаћене дугове према здравственом систему Србије (84 милијарде динара)?

Да ли је могуће пружити исти  или приближни квалитет здравствене заштите као у земљама које вишеструко више одвајају/плаћају за здравство?
Да ли постоје алхемичари у XXI веку?

Уколико прихватимо да економија „не станује“  у здравственом систему Србије, намеће се питање како са много мање пара, него у европским  земљама, постижемо сасвим добре/прихватљиве резултате у  превенцији и лечењу наших осигураника? Који су то „сигурносни вентили“ у здравственом систему Србије?

Наводим  само три могућа објашњења:    

1)    значајан број осигураника одласком код приватног лекара, у приватне лабораторије или   куповином лекова  додатно финансира своју здравствену заштиту,
2)    значајно мањи број запослених лекара и, посебно, медицинских сестара на 1000   становника у нашој земљи него у земљама ЕУ, и
3)    ниске плате које доводе у питање чак и достојанство здравствених радника.
Не само због уравнотеженог и објективног сагледавања проблема финансирања здравственог система, већ и због искреног осећаја и спознаја о могућности развоја и напретка и у оваквим условима, сагледајмо и другу страну медаље. Пошто је здравствени систем, као и сви велики системи, „двосмерна улица“ са много учесника и  одговорних лица за њено функционисање, не искључујем, чак и наглашавам неке неискоришћене могућности  за  смањење трошкова, економичније пословање и већи  финансијски прилив. На пример:
-у примарној здравственој заштити треба повећати проценат превентивних посета, које на дуге стазе доносе медицински и економски бољитак (са садашњих 4-5% на европских 10-15%),
-лекари примарне здравствене заштите, уз стварање одговарајућих предуслова, морају редуковати упућивање пацијаната специјалистима секундарног  или терцијерног нивоа са садашњих  16-30% на 10-15% ( холандских 4% је футуристички домен, али нисам сигуран и пожељан циљ),
-понављање анализе на секундарном/терцијерном нивоу здравствене заштите, широка  дијагностика без  медицинског/стручног  покрића, нерационална употреба лекова, итд, јесу „златне резерве“ у здравственом систему Србије,
-постојање и развој три потпуно самостална и паралелна здравствена система (државни, приватни и  војни) у једној малој и сиромашној држави,
-здравствени менаџмент који није увек на висини постављених задатака, поготово у сфери економије пословања, организацији рада, мотивацији запослених. Са друге стране,чињеница је да им и постојећи закони не иду на руку: да ли закон штити раднике или нераднике?,
-неискоришћене могућности тзв.здравственог туризма и бањско-климатских лечилишта,
-висок проценат немединских радника ( 28%) у здравственом систему,
-заостајање за савременим трендовима у области  активне имунизације становништва,
-висока учесталост интрахоспиталних инфекција што, између осталог, односи и значајна финансијска средства, итд.

И на крају, шта је лајтмотив (идеја водиља) овог чланка? Истина избија на видело у тренутку када јој прети  опасност да буде уништена. Према томе, полазна основа за решавање наведених проблема је суочавање са истином и саопштавање исте, ма колико она била болна у контексту актулених друштвених-економских-политичких збивања у нашој земљи: неповољна економска ситуација, куповање социјалног мира, “болна“ транзиција,  избори који су увек пред вратима, итд.

Осигураници морају знати колико одвајају за здравство и шта то доноси/омогућује, а то је основни пакет услуга. Све изнад тога је ствар њихове одлуке, финансијске могућности појединаца и државе.

Болно, али истинито звучи афоризам Милана Бештића: „За лек се не каже хвала, то се плаћа“. Истичем неоходност усвајања здравих стилова живота (едукација становништва!) и у супротном, економске консеквенце у  сфери  дијагностике и лечења последичних стања. Сматрам, да се из више разлога, мора ићи ка редефинисању  права из  здравственог осигурања, без обзира што то није опортуно и општеприхватљиво у овако  турбулентним  временима.

Политичари, пак, морају да престану да кокетирају са нереалним очекивањима осигураника/гласача, да не стичу предизборне поене са демагошким паролама о бесплатном здравству, да схвате да јерихонске трубе постоје само у библијским причама и, што је најбитније, да целокупан терет одговорности не пребацују на здравствене раднике.   

Здравствени радници, пак, уз доследно и потпуно поштовање доктрине, протокола, савремених достигнућа и етике, морају увести у организацију рада, дијагностичке процедуре и терапијске протоколе и економске параметре и законитости. Уштеда на једној страни, са медицинским покрићем, само значи квалитетније и ефикасније лечење на другој страни. Нестручност, некритичност и расипништво, такође, морају повлачити економске консеквенце за здравствене раднике који се тако понашају и раде.  

Према томе, ова ситуација мора да нас натера да „играмо са отвореним картама“. Оно што штети, то и поучава (Quod nocet, docet). За почетак, за здравствене раднике, и   истина је довољна.


У Београду,
јануар 2011.год.

Проф.др Драган Делић
Председник Здравственог савета Србије









QUO VADIS, SRBIJO?

Једна појава или начин размишљања/понашања попримају епидемијске размере у нашем друштву, разарајући и оно мало здраве памети, људског дигнитета и морала преосталог после вишегодишњег лутања, несхватљивих превида, неопростивих грешака и тешких пораза. Наиме, дисквалификација здравствених радника, па и читавог система, без чврстих доказа, анатемисање и осуде пре судске пресуде, постали су свакодневни „фолклор“ и миље у коме живимо, и у коме и наша деца одрастају и сазревају. На жалост, у ово погубно „коло“ за сваки народ, укључили су се и поједини новинари као активни „играчи“, распирујући и потхрањујући такав начин размишљања и понашања.Не желећи да заостају за другима, уз наглашену жељу за повећањем броја свог гласачког тела, поједини политичари додатно распирују и потхрањују атмосферу искључивости, нетолеранције и осуде без релевантних чињеница и доказа.

Истине ради, овај фронтални и континуирани напад има у неким елементима објективно упориште и исходиште у реалним проблемима који постоје у здравственом систему Србије и које се деценијама не решавају (нпр.постојање корупције, примање мита, лекарске грешке и превиди, криза руковођења здравственим установама, итд.), али жестина , генерализација, острашћеност и искључивост попримају несагледиве размере и неминовно воде ка потпуном уништењу поверења у здравствене раднике, а што је основ (темељ) сваког здравственог система. Посебан проблем су неистине које се пласирају на првим страницама новина (нпр. лекари украли бубрег болеснику током операције, лекари убијали децу непримереним дозама цитостатика у циљу веће зараде, итд.) које, нормално,стварају атмосферу линча која се јасно препознаје у коментарима читалаца. После оваквих чланака, човек се са зебњом пита: шта је следеће?

После тридестогодишњег рада у здравственом систему Србије, одговорно тврдим да овај систем, ипак, добро функционише, не захваљући помоћи државе, материјалном положају запослених, софистицираној дијагностици и ефикасној терапији.... него, пре свега, због стучног, одговорног, самопрегорног и ентузијастичког рада већине здравствених радника и у најтежим временима по нашу државу. То је непобитна чињеница која се увек мора уважавати и истицати, не у интересу здравствениих радника, већ у интересу болесника и целог друштва. Са друге стране, свестан сам свих проблема у здравственом систему Србије и неопходности радикалних промена, али у атмосфери сарадње, толеранције, уважавања струке и стручности, поштовања економских законитости и етичких начела наше узвишене професије.

Наравно, и ја се залажем за неопходност ефикаснијег, стручнијег и плодотворнијег рада полиције и судства, али тиме не желим да елиминишем право на невиност до доношења правичне и недвосмислене одлуке суда. Такође, није ми ни на крај памети да релативизујем и доведем у сумњу истражне поступке, али ми као грађанину сметају пропратне манифестације силе, набеђене непогрешивости надлежних органа, вишемесечни боравак оптужених лекара у истражном затвору (да ли је то увек неопходно?) и искључиво, острашћено и навијачко писање значајног дела штампе у готово свим досадашњим, многобројним и вишезначним аферама.

Искрено се плашим, да се на овај начин припремају грађани на једину могућу одлуку, а са друге стране, врши притисак на судство да оправда таква очекивања. Дозволите ми само један крајње добронамеран и хипотетичан став: шта ако се на крају докаже да нису (сви) криви? Ко ће бити одговоран за цео овај процес осуде и бласфемије пре судске одлуке? Да ли ће и новинари понети део кривице? Да ли због пролазног повећања тиража, треба доприносити деструкцији једног система који је у основи сваког уређеног и ефикасног друштва?

Знање, искуство и мудрост увек налажу обазривост, критичност, вишеструку и вишестрану проверу. Ко то не разуме, и не прихвати као идеју водиљу, склон је супротном ставу: Credo quia absurdum est (верујем јер је бесмислица).

Проф.др Драган Делић
Председник Здравственог савета Србије

Сва права задржана
Здравствени савет Србије